24.2.2014. Beograd, ponoć.
Krećem se dobro poznatim ulicama ali nikoga ne srećem. Znam da tuda prolazi milion ljudi dobrih i loših i lepih i ružnih, pametnih i glupih, komplikovanih i jednostavnih. U glavi mi odzvanjaju Bajagini stihovi "Ovo je strašno velik grad i zato nema razloga da budeš sam, u njemu." Ali večeras Febu je izdato drugačije naređenje.
U parkovima gde obično ljudi u svako doba bar šetaju kučiće, pusto. Ni vetar tu večeras nije svratio. Ne bih se zadržavao jer ovde neću pronaći ni iskren zagrljaj ni tuđu potpuno stranu reč, koja bi do mene doputovala kao eho. I toliko bi mi bilo dovoljno da mogu da se vratim i spokojno dočekam novi dan.
Odlučno nižem korake ali me usporava utisak da je kiša isprala sve boje i sav sjasj grada. Sav život i sav duh. Samo ledeno sivilo betona, istrošene ulične svetiljke, napuštena vozila i po koji neodlučni semafor sa ciljem da razbije monotoniju. Uzaludno. Mizerni su i prikovani za raskrsnice bez putokaza, zbog čega ih duboko sivilo guta i pretvara u treptaj zvezde na nebu.
Ne stajem. Tražim dalje, grad je pun svetla, što znači da sigurno ima nekoga u blizini. Ali kao da je neka nevidljiva sila uklonila sve prolaznike i stanovnike. Kao da se ostvaruje svaka njena reč - ništa nije večno, svako zamenjiv, svako je sam. Na te kompromise ne pristajem a osećam se kao u vakumu realnosti koja nisam ja stvorio, ali je očigledno je jača od mog pojmanja sveta i bivstvovanja.
Neki glume Bogove, neki robove, jer nas uče da je tako ispravno - da nepoštujemo Božanstvo u nama i Božanstva u drugima. Ja
nisam baterija, neumorno hodam, tražim i pronaćiću. Niko od nas nije savršen, i
srećom razlikujemo dovoljno da bude interesantno. Ali smo po težnjama i
ciljevima isti, obični i željni. Niko bolji, niko gori.
Niko kafu ne pije. Ničiji razgovor se ne dimi. Ničiju ljubav ne osećam. Samo prekorni skamenjeni pogled Očeva dece bez vere i bez nade. I ja sam postao jedan od njih. Možda na kratko, možda večno. Znam da se ova priča ne završava srećno. Jer osim betona, kamena i svetla ne nalazim na utehu.
Vukovi se u divljini drže u čoporu i opstaju, a na asfaltu ljudi postaju zveri. Vampiri koji na kraju sebe glođu do smrti. Spoznah na sebi sindrome najgore bolesti koja može zadesiti čoveka - samoću.
Zaražen tim virusom večne gladi za životom i pišem dok hodam dalje, molim pričajte mi o
ljubavi, makar me i lagali. Jer ljubav je jedini melem za ove asfaltne
okove.
Što mi više nedostaju njene lokne, to će ona biti dalje. Na kraju stajaću sam
na raskrsnici i nedostajaće mi jer svako od nas mora da ima svoju M.M.
