Eho je pojava koja se vezuje za zvuk, odnosno pojava koja se javlja pri odbijanju zvuka o okolne
objekte. Naziv potiče iz grčke mitologije od imena Nimfe Echo, koja je plakala za stradalim ljubavnikom, i toliko oslabila da je mogla da izgovara samo poslednje glasove u reči, što je karakteristično za eho fenomen. Fizičari eho objašnjavaju kao odbijanje zvuka koje do slušaoca i, ili onoga ko emituje zvuk, stiže po emitovanju nakon nekog vremenskog intervala, koji zavisi od udaljenosti objekta o koji se zvuk odbija. Sam zvuk ima konstantnu brzinu kretanja kroz vazduh, bez obzira kog je intenziteta ili visine. Ali, količina (ehá) odbijenog zvuka direktno zavisi od jačine zvuka koji se početno emituje. Isto tako postoji i svetlosni eho, pojam koji je karakterističan za astrologiju i ima veze sa prostiranjem fotona na izvor. Predstava zvuka u vizuelnoj umetnosti spada u stilsku figuru pod nazivom sinestezija. To je predstava ili opis čulnog uživanja u čulnom nadražaju koje nije predodređeno za pomenuto čulo. Navedeno objašnjenje bi najbolje bilo predstavljeno rečenicom: slušam ukus boje. Gramatički ispravna, prosta rečenica, iako zdravorazumski nije moguće prihvatiti je za tačnu.
Zanimljivosti
- Eho-efekat su Grci praktično koristili u svojim pozorišnim predstavama u amfitetrima. To su građevine kružnog oblika postavljene na padini planine, na čijim tribinama, na svakom mestu u svakom redu se zvuk identično prostirao od zvuka paljenja šibice, do horske pesme.
- Pačeći kvak, zvuci koje ispuštaju patke, ne stvaraju eho. Tačnije, zbog prirode porekla njegovog nema veliku jačinu da bi se jasno čuo kao eho.
- Eho-efekat danas ima veliku primenu u pomorskoj navigaciji, medicini, nauci i telekomunikacijama.
Gradski eho – objašnjenje vizuelnog prikaza eho-forme
Kroz objašnjenje pojave ehá, pomenute su ključne reči za eho-formu i: zvuk, svetlost, emitovanje,
prostiranje, odbijanje, ponavljanje. Proces koji objedinjuje pomenute predstavljen je pomoću
fotografije ulice (priložene u radu), na kojoj je ključna odlika kretanje, odnosno rasprostiranje. Tu su se javile fine linije i zamućenja koje direktno upućuju na radijalno rasipanje iz gornjeg levog ugla, koje je karateristično za rasipanje zvuka. Takođe, senke koje su se javile upućuju na glavnu odliku eha, ponavljanje nakon nekog vremenskog intervala. Repetitativnost karakterističnu za eho je takođe naglašena refleksijama iz donjeg desnog ugla. Sam kolorit koji je prisutan je naglašen kako bi sugerisao na mnogobrojnost i različitost zvukova koji se mogu čuti na ulici u samo jednoj desetini sekunde koliko je trajala ekspozicija fotografije, a ulica kao motiv je izabrana kao lokalitet gde je eho itekako prisutan, s tim što ga ne registrujemo kao gore opisan eho koji se javlja u eksperimentalnim uslovima i prirodi, već kao zaglušujuću gradsku buku, koja se obrazuje gomilanjem zvukova i višestruko odbijanje istih o zidove zgrada.
--
Vizuelna kultura - Eho forma
Mentori:
akademik Kosta Bogdanović
docent mr Rajka Bošković
No comments:
Post a Comment